Сачувати наслеђено од заборава

smArt

Младенци - Празник Светих 40 мученика севастијских

Ново Брдо, баштина кнеза Лазара и његових наследника, много је значило Кнегињи Милици и њеним синовима Стефану и Вуку Лазаревићу. Она је с поносом носила титулу „Кнегиња од Новога Брда“ а њен син кнез Стефан „Господар Новога Брда.“

Написала је Похвалу кнезу Лазару - вез на платну, као монахиња Јефимија, где у једном делу тражи од благочестивог Кнеза да се моли Богу али и да призове упомоћ четрдесет севастијских мученика да спасе своје синове који су се у то време борили у близни града Севастије, у чувеној Бици код Ангоре.

◇◇◇

Јефимијина похвала светом кнезу Лазару

У красотама овога света васпитао си се од младости своје

о нови мучениче кнеже Лазаре,

и крепка рука Господња међу свом земаљском господом

крепког и славног показа те...

... моли победитеља Бога

да победу подари вољеним ти чедима,

кнезу Стефану и Вуку,

за невидљиве и видљиве непријатеље,

јер ако помоћ примимо с Богом,теби ћемо похвалу и благодарење дати.

Сабери збор својих сабеседника, светих мученика,

и са свима се помоли прославитељу ти Богу,извести Георгија,

покрени Димитрија,

убеди Теодоре,узми Меркурија и Прокопија

и четрдесет севастијских мученика не остави,

у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена,

кнез Стефан и Вук,

моли да им се пода од Бога помоћ,

дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си...

~ ~ ~

smArt

Древни благослов 

На слици је чаша из 1593. године, драгоцени артефакт из Музеја СПЦ, која је некада припадала новобрдском митрополиту Виктору. Дуж обода чаше је са спољашње стране уклесан овај потресни натпис: 

„Ово је чаша попа Јована Бог да га прости, купих је ја смерни митрополит новобрдски Виктор и приложих је манастиру Дечанима у вечни спомен старца Петронија, 7101 г.“

Свака реч - историјска прича

Година 7101. по јулијанском календару одговара 1593. по Грегоријанском — времену када су духовни ликови попут митрополита Виктора обликовали културни идентитет српских земаља. Чаша није само предмет од сребра или керамике; она је ЖИВИ ТРАГ сећања: на попа Јована, кога митрополит помиње с молитвом за опроштај, и на старца Петронија, чији је спомен овековечен даром манастиру Дечанима. 

Чашу је откупио и приложио манастиру Дечанима за вечни помен старца Петронија 1592/1593. године новобрдски митрополит Виктор. Вешта израда говори у прилог томе да је она дело дубровачког мајстора, што не чуди, имајући у виду да су и у позном средњем веку одржаване живе везе између Дубровника и Новог Брда, као веома значајног центра. Ова чаша била је намењена за испијање вина, на шта упућују представе јелена, који символизује самог Христа, али и душу сваког хришћанина, која као јелен тражи Божански извор Живота да на њему утоли жеђ. 

Вечност у металу

Позлаћену сребрну чашу краси раскошна процветала лозица у коју су уплетене различите животиње представљене у борби. Овакви прикази, као и сцене лова, преузети су са Истока, из Персије, посредством византијске уметности.

Техника израде:

Искуцавање, гравирање, урезивање, цизелирање, пунцирање.

За #человек приредио smArt/ copyright⁰³ 2025

Литература: Радојковић, Српско златарство, 79, 152, сл. 147;

Љубинковић, Две грачаничке иконе, 135;

Шакота, Дечанска ризница, 171–172, 189–190, 225.

smArt

Сеоски златари и Душанов закон
[Закон благовјернаго цара Стефана]

Зашто је златарима у средњовековној Србији било законом забрањено да живе у селима?

У срцу средњовековне Србије, НОВО Брдо је било више од обичног рударског места – то је био симбол богатства и моћи. Познато по својим сребрним рудницима, ово утврђено насеље постало је главна ковница новца за српско краљевство. У ковници Новог Брда ковали су се динаро и грошеви (и турске акче, у време Османлија), новчићи који су омогућили трговину диљем Балкана и шире.

Међутим, где год има богатства, увек постоје и они који покушавају да га злоупотребе. Док су људи од заната - ковничари, најчешће Дубровчани, под закупом вешто израђивали легалан новац, неки златари су тражили пречице. Уместо да поштују законе, појединци су се повлачили у села и тајно, у мраку, ковали фалсификоване динаре.

Тај нелегални новац убрзо је унео хаос у трговину. Народ више није знао који је прави а који кривотворен новац, а трговци су све бипе почели да сумњају у његову вредност. Како би зауставио ову плиму фалсификата и сачувао поверење у новчану размену, цар Душан је у свом чувеном Законику прописао строге мере.

По Душановом закону, златарима је било строго забрањено да живе ван градова, попут славног Новог Брда, где је ковница била под строгом контролом. Ако би се у неком селу нашао златар који фалсификује новац, читаво село би било расељено, а златар би био спаљен на ломачи. У градовима, ако би неки златар био ухваћен у истом злочину, не само да би био сурово кажњен, већ би и цео град морао платити високу глобу.

Ново Брдо, као најзначајнија ковница царства, чувало је свој престиж и богатство, осигуравајући да новац који је кован у његовим зидинама носи печат легитимности и вредности. Док је град блистао, сваки покушај фалсификовања у околини био је угушен у самом корену – у име правде и реда у Царству.

copyright 2025

16. фебруар 2025.г.

smArt

Наследник града сребрног и уистину златног

[Прича о Београду који је одолео вековима]

∞ ∞ ∞
На самом рубу Косова, где се небо спаја са рудницима сребра, лежао је некада најсјајнији град српског средњега века — Ново Брдо. У његовој сенци, куле пуне злата шириле су фаму о невероватном богатству а трговци из целог (тадашњег) света, поглавито из Фиренце и Дубровника, мењали су благо за руде — српска средњовековна држава црпела је одатле своју снагу. Злато и сребро, то новобрдско обиље, којима је Ново Брдо доминирало Европом, постали су крвоток за обнову нове престонице. Без тог легендарног богатства, Београд не би никад заблистао у свом сјају и остао би заборављен.

Кад су Турци почели да угрожавају то ниску бисерну подно Велике Планине, Деспот Стефан Лазаревић схватио је да ако не преусмери богатство и људе ка безбеднијем северу, српска држава ће осиромашити пре но што буде освојена. И кад се турска коњаница појавила на хоризонту, Деспот Стефан знао је да је дошао одсутни тренутак да се тражи ново утврђење. Негде далеко од турских мачева, на северу, тамо где се Сава улива у Дунав.

И тако захваљујући новобрдском благу, Београд је из рушевина почео да расте брже него што се испредају приче о њему. Без тог економског "златног јастука", можда би остао скромно утврђење на Дунаву. Али Деспот Stefan није градио само бедеме — у његове зидине узидани су и динари из новобрдских ковачница, трговачки уговори са Дубровчанима и амбиције народа који је желео да преживи.

Дипломатија и визија: Како је Београд постао престоница

Године 1405.г. Stefan, син кнеза Лазара, човек који је волео књиге више од мача, стајао је пред рушевинама Београда. „Ово је место српске судбине“, рекао је, гледајући како ветар милује остатке зидина. Али знао је и друго, да без новобрдског сребра овај град неће оживети. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки, најмоћнији владар Европе, пристао је да му преда Београд не из милости — не мачем, већ речју, зато што је деспот имао шта да понуди. Руде из Новог Брда отвориле су врата дипломатији чиме је Београд, запуштен вековима, почео да оживљава.

Деспот није губио време, сазидао је тврђаву са кулом „Небојшом“, високом колико и његова амбиција. Двоструки бедеми, покретни мостови, Саборна црква са вртом пуним цвећа — све то створило је град који је блистао. „Саздах га и посветих Пресветој Богородици“, записао је у повељи, позивајући трговце из Дубровника и Млетачке Републике, чак и Французе да дођу.

Златни век: Трговци, занатлије и пијаце морских риба

За само две деценије Београд је постао балканска метропола. На пијацама су се продавали мириси из Арабије, свилена одећа из Италије, а српско сребро извозило се до Немачке. Град је имао три пристаништа, пијацу само за рибу (чак и морску!), и пекаре где се хлеб месио од жита са Панонске равнице. Чак су и европски племићи долазили да „шопингују“ — купујући накит од српског злата.

„Овде се плаћа сребром, али се живи златним данима“, шалио се један дубровачки трговац, док је пребројавао новчиће (новобрдарце). У унутрашњем граду, Деспот је примао песнике и учењаке, док се у Доњем граду сваки дан отварале нове радионице. Чак су и католици имали своју цркву — знак толеранције у доба када су религијски ратови бујали Европом.

Тврђава која је зачудила свет

Кад је султан Мехмед Освајач, талац Цариграда, дошао 1456.г. са 100.000 војника, Београђани су се насмејали. „Наше зидине су јаче од његових топова“, говорили су, и били у праву. Мађарско-српске трупе, предвођене Јаношем Хуњадијем и монахом Капистраном, одбраниле су град у бици која је одјекнула кроз векове. Турци су побегли, остављајући за собом страх од српских тврђава.

Кад су зидине постале наслеђе

Нажалост, ништа трајно није. Након Стефанове смрти, Београд је морао да се преда Угарима, а његов наследник Ђурађ Бранковић саградио је Смедерево — „малог брата“ Београду. Али, дух Стефановог града остао је. Чак и кад су Турци коначно заузели Београд 1521.г., нису могли да забораве његову славу.

Данас, кад шетате Калемегданом, погледајте камено зидање куле „Небојша“. То није само камен. То је прича о човеку - "Високом", који је рушевине претворио у легенду.

7. март 2025.г. у 22:11  

∞ ∞ ∞
За #человек приредио smArt/ copyright⁰³ 2025
[Базирано на историјском чланцима о Високом Стевану - Деспоту Стефану Лазаревићу]

smArt

Нови живот Грачанице

У другој половини 18. века, Манастир Грачаница, једна од најзначајнијих задужбина краља Милутина, стајао је заборављен и напуштен усред арнаутског села. Срби су одавно били протерани из Грачанице, док је стока слободно улазила у свети храм. Турска власт је немилосрдно терала Србе из места око великих светиња, а Арнаути су се населили у некадашњем српском селу. Животиње су лутале по сокацима и пландовале унутар зидина манастира, где су некада одјекивале молитве.

Око 1759. године, у време док је Пећка патријаршија једва постојала на папиру, кроз Грачаницу је прошао призренски владика Василије, у пратњи свог ђака Ристе. Када су стигли пред манастир, ђак Риста је стао пред призор који му је сломио срце – манастир је био претворен у стају, у којој су се мешале коњи, говеда и овце. Храм се распадао, кубе је било пунo птица, а улица око манастира прекривена ђубретом.

Риста, дубоко потресен, клекнуо је пред владику и замолио га да остане како би очистио и чувао свету цркву. Владика му је саветовао да се покори Арнаутима, да им се пода у потпуности, без обзира на муке које га чекају, само да би спречио да стока више не улази у храм.

И тако, владика је отишао, а ђак Риста остао – као јагње међу вуковима. Без крова над главом, без хране и било какве заштите, остао је у селу, гледајући према храму и молећи се у себи. Арнаути су почели да га испитују, подозриво посматрајући његову намеру. Тада му је пришао један старији, угледни Арнаутин, који је, увидевши Ристину оданост, одвео га кући и прихватио његову молбу.

Риста је постао његов слуга, без накнаде, радећи верно само да би му било дозвољено да чува цркву. Стари Арнаутин му је рекао: „Чувај ту вашу богомољу, брани да стока улази, јер и нама стока гине.“ Тако је Риста почео да чисти манастир и врата оплетео прућем, заустављајући стоку да улази.

Међутим, Арнаути нису одмах престали са својим претњама. Риста је стрпљиво трпео свакодневне провокације и суровост, знајући да само смиреност и вера могу спасити светињу. Његова оданост манастиру полако је почела да изазива поштовање међу Арнаутима, а неки од њих су му чак понудили помоћ. Носили су пруће и грађу да би му помогли да затвори врата манастира и спречи даље скрнављење.

Како је време пролазило, дешавала су се чудна и застрашујућа догађања која су још више учврстила поштовање према ђаку Ристи. Један од Арнаута, у покушају да демонстрира силу, пуцао је из пушке у крстић на цркви. Чим је пуцао, полудео је и побегао у шуму, одакле се никад није вратио. Ово чудо уплашило је Арнауте, и већина их се раселила из села, оставивши само три куће и једну циганску породицу.

Након њиховог одласка, Срби из околних села почели су да се враћају у Грачаницу. Први који су се доселили били су Вучићи, али су они убрзо изумрли. Како је село расло, новодосељени Срби замолили су владику да запопи ђака Ристу, како би он као свештеник наставио службу у обновљеном манастиру. Риста се оженио ћерком хаџи-Јована из Јањева и постао први свештеник манастира у новом добу.

Манастир Грачаница почео је да оживљава. Срби, препознали су симболични значај обнове манастира и враћања богослужења. Људи су се поново молили у светом храму, налазећи утеху и снагу у својој вери. Грачаница је поново постала место окупљања, духовног препорода и подсећања на славну прошлост српског народа.

Ђак Риста је током свог живота постигао оно што су многи сматрали немогућим – не само да је очистио и заштитио манастир, већ је успео да оживи веру и народну свест о значају ове светиње. Његов подвиг остао је углавном заборављен у широј јавности, али његов допринос манастиру и српском народу на Косову остаје као пример истрајности, храбрости и вере.

Наслеђе Ристине породице

Ристин подвиг није био само тренутни чин. Његова породица је наставила његово дело кроз наредне генерације. Његов син Милован постао је следећи свештеник у манастиру, а након њега, ово свето место чували су његови потомци: Ђорђе, Риста II, Танаско, Акса и њихови синови. Свака генерација свештеника наставила је са обнављањем манастира, а поједине важне зграде и зидови око манастира подигнути су током њиховог служења.

Тек током службе попа Ристе II, успели су да добију мало земље око цркве, захваљујући наклоности Јашар-паше, који је на молбу Ристе II, свог побратима, својим корацима одмерио двориште манастира. Од тог тренутка, манастир Грачаница је добио чврсте зидове и простор који је припадао светињи.

До данас, потомци Ристине породице наставили су да чувају и служе у манастиру Грачаница. Њихов труд и преданост, започети подвигом ђака Ристе, омогућили су да ова светиња, која је некад била на ивици пропасти, поново процвета као духовно средиште српског народа на Косову.

[Мало познати подвиг]

Иако је ова прича о ђаку Ристи и његовом подвигу остала помало заборављена, она сведочи о неуморној борби за очување вере и културног наслеђа у најтежим временима. Његова жртва, као и подвизи његових потомака, показују колико је важно чувати наслеђе и истрајати у заштити наших светиња.

За #человек приредио smArt/ copyright⁰³ 2025[Базирано на путопису "Кроз Косово" - Милојко В. Веселиновић,1893.г.]

smArt

Птица од камена 

Свети Илија, у народу прозван Громовник, са врха планине њему посвећене, надгледа Карадаг са околином од кад је света и века. Испод њега, стари трговачки пут кроз Барбарусински рид – ожиљак од блата и суза – вијуга као змија према Златокопу. Ту, где су некада татарске сабље сецкале ваздух, волови сад вуку крива кола преко моста на Морави. Коњи ударају копитима у ритму наде, а људи вичу кроз тутњаву точкова, као да желе да пробуде мртве из земље.„Знаш ли зашто се пут зове Барбарусински?“ питаху се мештани.„Због крви што је текла реком. А наша река сад тече уназад.“Тог октобарског јутра 1931. Жегра је била преплављена људима. Свечаност освећења нове цркве Св. Илије, привукла је преко три хиљаде људи, не само из Жегре, већ и из околних села, па све до Гњилана. Нова богомоља је поносно стајала на темељима древне цркве Свете Параскеве, од Арнаута порушене пре сто година. А сада сазидана трудом вредних Жеграна.Запис први: Темељ од пепелаКад је Бошко, дечак са ожиљком у облику крста на длану, угледао зидаре како копају темеље, знао је. Испод корена дивљег глога, црне цигле шапућу: овде лежи кућа Свете Параскеве.„Порушена од Арнаута тачно пре једног века, синко мој“, објасни му баба, осенивши се крстом.„А сад ће постати храм Светог Илије. Јер пророк воли да се вине на планине.“Три хиљаде душа слегло се у Жегру уочи мразовитог октобра. Жене су брижљиво носиле погаче украшене цвећем, мушкарци – неми као стене – крстове направљене од дивље крушке. Запис други: Звона над МоравомНа дан освећења, стуб тамјана уздиже се ка Светом Илији. Епископ призренски Серафим, човек чији кадифени рукави шуште попут анђеоских крила, стаје на рушевине. Поред њега, прота Харитон приштевачки саслуживаше заједно са свештеницима из околних места. Сељаци певају тропаре док звона тону у маглу. Читава Горња Морава, Изморник и цео новобрдски крај беху укључени у ову величанствену свечаност.Овај камен је језик“, благосиља владика цркву. „Он прича о крвницима што су га газили, о женама што су га криле у бошчама. А сад ће да пева.“Бошко угледа свог деду на фрески – старца који се упокојио прошле зиме, усред градње цркве – како му се смеши кроз из вечности.Запис трећи: Кућа за ветровеНакон завршене службе, људи се окупише у оближњој шумици, уз обилну трпезу коју припремише вредне домаћице. Владика Серафим похвално говораше о Жегранима за уложени труд у градњи куће Божије, те у својој надахнутој беседи рече: „Крст је дрво што ниче на гробовима! Вера нам је у ропству одржала националну свест! Зато смо дочекали дан слободе – захваљујући Њ.В. Краљу Ослободиоцу!“Кад владика Серафим подиже руку да наздрави Краљу, Бошко осети како му узпламти ожиљак на длану.Затим, глас му се уздиже као олуја:„Живео Краљ!“ захукта хиљада грла, бучније него што би икоја река могла да бучи."Ми смо кроз те тешке године дочекали дан слободе, захваљујући Његовом Величанству Краљу", рекао је г. Серафим. "Православље је чувало наше душе и када су нам претили, и када су нас гледали како страдамо, али никада нисмо клонули духом."Његове речи су одзвањале кроз гомилу, а на помен краља, из хиљаде грла поново одјекну: "Живео Краљ!" Бошко је био обузет усхићењем. Чинило му се да је део нечега много већег од себе.Бошко гледаше из прикрајка часне старине за великим дрвеним столом и слушаше како наздрављају новој цркви, вери и будућности његове Жегре."Ово ће се памтити," рекао је његов отац док је подизао чашу у знак здравице.Док је сунце полако залазило иза брда, весеље је настављено уз песму и игру. Бошко је трчао са својим друговима, осећајући понос што је део једне велике приче. Те ноћи, под звезданим небом, осећао је мир и наду да ће његов народ увек знати ко су, без обзира на тешкоће које их буду чекале.Епилог: Пепелом писаноНа измаку друго миленијума, кад тенкови модерних Агарјана пређоше мост на Морави, Жегром се већ ширио дим, ватра је већ узела свој данак. Црква Светог Илије – са кровом обореним као рањена птица – посла чађ према врху планине. На гробљу, разбијени крстови попадаше а камени анђели посташе коцке у игри демона.Бошко, сада човек у позном добу, са торбом пуном пепела, седи на рушевинама. У руци држи икону пророка Илије – једини сачувани остатак из олтара.---Загледан у косовско небо јави му се слика како скида гар са спаљених зидова и како му ожиљак на длану поново запламти. И чу, као на јави, глас Арнаутина, са колима пуним ђубрета, знаног са суботње пијаце у Гњилану:„Што то поново градите?“„Кућу за ветрове“, одговори дечак-старац и пружи му длан са ожиљком у облику крста.

∞ ∞ ∞

25. фебруар  2025.г.у 00:47

За #человек приредио smArt [copyright ⁰² 2025] према чланку из новина "Време", 29.10.1931.г.

https://www.facebook.com/srecko.martinovic.5/posts/pfbid0guodaiLZg7qa3zKouLMpjn71ZJq1vqWfDnHQ2jUwUcvQndqEGMJvqxPxRnfUZQDZl?__cft__[0]=AZXCK7UnFwtJDw7gSBki3UeTgacu3eoWAkFGFAb5k-w9knnozFYJawwIEzG4RsAd7DSvJnjySUIXyNjVOcGHBYfUatjouVjp9apsN3IcUGDilsixqIGNW5PLXecM2Fc1r_Oou7c8lV7Wd5Ph-zK1YKutfSx8BsFIWcCvnF192v8m2A&__tn__=%2CO%2CP-R

smArt

Незнани подвиг Г. МАРТИНОВИЋА

У сенци старих зидина Земуна, где се Дунав мирно увија кроз равницу, налази се храм Светог Николаja, место које крије дубоку тајну и причу о храбрости, вери и породичној задужбини. Ова прича почиње у годинама далеког XV или XVI века, када су свете мошти апостола Андреја Првозваног стигле из Москве у Манастир Острог. Ту су остале све до 1765. године, када су их Турци однели у вртлогу рата и немира.

Међутим, Бог је имао неке сасвим другачије планове за ове свете мошти. Две године касније, Манастирско братство је послало монаха Пајсија у Београд, код трговца Гаврила Martinovicа, човека познатог по својој памети и вештини у пословима. Гаврило, сабрат нашега рода, био је човек од поверења, и када је Пајсије дошао код њега, одмах је прихватио изазов да помогне у проналажењу светих моштију.

Заједно су отишли код епископа Јеремије, који им је дао благослов за њихову мисију. Иако су трагали три године, успех им је измицао. Али Гаврило није одустајао. Његова упорност и вера биле су непоколебљиве. Коначно, 1770. године, трговац Сава Ерић му је открио да се мошти налазе код једног турског бега, Арнаутина у Београду. Бег је тражио велику своту новца за њихов откуп, али Гаврило није оклевао. Чуо је да се жена бега поверила слушкињи, откривајући да у њиховој кући чувају вредну хришћанску светињу.

Гаврило Martinovic је, са пуним срцем и вером, откупио мошти апостола Андреја. Донео их је у свој дом, где су постале светиња не само за његову породицу, већ и за цео Београд. Гаврило је мошти чувао као највећо благо, знајући да су оне симбол вере и наде за његов народ.

Пред смрт 1780. године, Гаврило Martinovic је позвао свештеника Анастасија из Николајевске цркве. Уз његову присутност, предао је мошти, молећи се за спасење своје душе. Овај чин је обележио крај једне епохе, али и почетак нове легенде.

И данас, када прођем поред храма Светог Николaja у Земуну, сетим се приче о Гаврилу Martinoviću, неком мом даљем роду, чија је храброст и вера оставила траг у историји. Његова задужбина живи у нашим срцима, подсећајући нас на моћ вере и важност чувања наших корена. И док се мошти апостола Андреја и даље чувају у овом светом храму, прича о Мартиновићима остаје вечна, као и њихова посвећеност својој вери и народу.

За #человек приредио smArt [copyright ⁰² 2025] према прилогу листа Српски Сион, за 1904. бр. 10, стр. 28: Руварац Dimitrije "Св. Моћи св. Првозваног Андрије у земунској св. Николајевској цркви".

САДРЖАЈ јубиларног броја часописа "Литерарни ОТИСАК" 20/21

I НАША KЊИЖЕВНОСТ

• Владимир Цветановић: Гњилане, завичају наш – Лазарев

• Слободан Костић: Записи о прецима IIЗАВИЧАЈНА ПОЕЗИЈА И ПРОЗА

• Благоје Савић: Поетска проза

• Милоје Дончић: Руковет изазивачке поезије

•  Срећко Симић: Одломак из необјављеног романа „Дока”

• Предраг Pesic: Из рукописних збирки и хаику

• Новица Соврлић: Песме незаборава

• Радомир Димић: Поезија из фусноте

• Трајка Здравковић: Елегије

• Ратко Стоиљковић: Разне песме

• Живко Васић Џиџи: Две песме

• Ђорђе Јевтић: Оглед 

• ЗоранMaksimovic: Песме

• Лидија Јовановић: Прво песничко оглашавање

• Соња Ивковић: Путопис

• Ненад Јовановић Гемча: Догодовштине

II ИЗ СРПСКЕ НАРОДНЕ РИЗНИЦЕ

• Српске народне приче из Косовског Поморавља

• Нови записи предања из Новобрдске Криве Реке и других крајева

• Из наше баштине – Песма о Када Коци

• Лирске песме Косовског Поморавља у делима записивача и сакупљача IX

• Татомир Вукановић и његово дело (увод)

III ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

• Кита Чивијанка – херој или антихерој

IV ИЗ НОВИХ КЊИГА

• Радослав Златановић: Велика недеља и друге песме

• Mилоје Дончић: Словосјај

• Ратко Стоиљковић: Легенде и предања Косовског Поморавља

• Љубодраг Стојановић: Боље од смрти (поезија) •

• Бранко Димески: Завичајни отисци

• ГоранУрошевић : Сведоци страдања

• Зоран Максимовић: Мирис чађи, роман

• Зорица Шошић Максимовић: Страдање Босиљке Пасјанске

• Милица Станојевић Симоновић: Постоји смисао

• Живорад Симић: Песме

• Новица Симоновић: Шок терапија

• Станислав Ц. Којић: Ново Брдо са околином (монографија)

• Петар Б. Јакшић: Магура – село на Космету (монографија)

• Мита Миљковић: Од Новобрдске до Смедеревске тврђаве

• Михајло Т. Макић: Тајна шифра

IV ПРИКАЗИ, КРИТИКЕ

• Ранко Бабић: Оглед о роману „Крук"

• Ратко Стоиљковић: Прозно дело Горана Урошевића

• Јордан Ристић: Свитак у косметском мраку

V УСПУТНА ЗАПАЖАЊА

• Ја и моја дедовина

• Српски језик на Косову и Метохији – употреба и кварење

• Шездесетпет година Економске школе у Гњилану

VI ЗНАМЕНИТИ СРБИ КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА

• Отворена књига за нова имена 》Они су обележили време у 20. веку (3)

VII ИНТЕРВЈУИ (разговорао новинар Бранко Димовић Димески)

• Кнут Фловик Торесен

• Вукашин Јокановић

• Ратко Стоиљковић

VIII ШАЛЕ И АНЕГДОТЕ ИЗ ГЊИЛАНСКЕ СТАРЕ ЧАРШИЈЕ И ОКОЛИНИ BAРОШИ

IX ИЗ ЛИКОВНОГ ЖИВОТА

• Светислав Славковић Кајзер

X IN MEMORIAM:

• Вукашин Јокановић

•  Цветко Станојевић

• Момчило Златановић

• Отац Кирило (Ђурковић)